Reedukacija psihiomotorike

Reedukacija psihomotorike je integrativan razvojni terapijski pristup, koji se zasniva na saznanjima razvojne neuropsihologije, a čiji je cilj da se korišćenjem razvojnih potencijala deteta i angažovanjem tonusa, pokreta, govora i senzorijuma izvrši prevežbavanje psihomotornih shema koje su nastale usled disharmoničnog razvoja (Bojanin,1986).

Reedukacija psihomotorike je organizovan metod koji se sprovodi preko tela, čula i pokreta. Osnovni element reedukacije psihomotorike je pokret.

Realizuje se serijama vežbi koje su prilagođene individualnim karakteristikama i sposobnostima svakog deteta sa teškoćama u razvoju. Svi pokreti su uvek dvosmerni i čine osnovu saznajnih procesa uopšte. Rečima se nazove sam pokret, zatim delovi tela, opis situacije u kojoj se vežba izvodi kao i osećanje deteta dok izvodi vežbu. Tim rečima se detetu približi pokret, a deo tela, odnos prema sebi i prema drugima učini svesnim. Ovaj metod, prema Bojaninu, ima i psihoterapijski učinak, jer svako saznavanje o sebi je psihoterapija. Reedukacija psihomotorike pomaže deci da aktiviraju sva čula i ostvare komunikaciju putem telesnosti. Ovaj metod terapije pokretom ima za cilj da obnovi ili promeni detetova iskustva o sebi, kao i o sebi u odnosu na prostor, vreme i drugog.

Pokret se prvi javlja još intrauterino (u stomaku) i čini osnovu razvoja. Pokretom i čulima dete upoznaje sebe i svet oko sebe. Zajedno sa pokretom se razvijaju i osećanja. Pokret i osećanja povezuje tonus. Tonus je nevoljno, normalno stanje napetosti organa tela, posebno mišića. Osećajnost budi želju za kretanjem i traganjem za nečim novim i nepoznatim. Uvežbavanje i savladavanje određenih pokreta, stvara lepo osećanje i dodatni motiv i spremnost za nove aktivnosti. Tako dete napreduje i to mu treba i omogućiti kako u ostvarivanju terapijskih ciljeva i zadataka, tako i u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Kada se pokret usmeri ka spolja, odnosno ka nekom predmetu ili ka drugom počinje socijalizacija.

Sva iskustva koja dete prima tokom detinjstva se upijaju u ličnost deteta preko tela (delova tela, čula i pokreta). Pojmovi do kojih dete dolazi tim iskustvima formiraju se takođe putem psihomotornih i senzomotornih aktivnosti tela u celini, odnosno preko pokreta i čula našeg tela koje objedinjuje, obrađuje i interpretira centralni nervni sistem. Ličnost deteta, kao i čoveka uopšte sagledavamo prvo kao njegovo telo, pokret, izraz lica. Tako i sve aktivnosti koje dete usmerava ka svetu polaze od tela kao oslonca. Organizovanost psihomotorike je način kojim se ispoljavaju sposobnosti deteta i njegovo ponašanje u celini.

Vežbe koje se primenjuju u svrhu reedukacije psihomotorike možemo podeliti u dve osnovne grupe:
• Vežbe opšte reedukacije psihomotorike
• Vežbe specifične reedukacije psihomotorike

Vežbe opšte reedukacije psihomotorike čine:
• - vežbe za doživljaj telesne celovitosti;
• - vežbe za doživljaj gestualnog prostora;
• - vežbe za otkrivanje objektivnog prostora;
• - vežbe za uočavanje i usmeravanje lateralizovanosti;
• - vežbe za koordinaciju pokreta;
• - vežbe za uočavanje tonusa i osamostaljivanje pokreta;
• - vežbe za kontrolu impulsivnosti;
• - vežbe za uočavanje i prepoznavanje ritmova;
• - vežbe za procenu trajanja i orjentacije u vremenu;
• - vežbe čula.

Vežbe specifične reedukacije psihomotorike čine:
• - specifične vežbe za disgrafiju;
• - specifične vežbe za disleksiju;
• - specifične vežbe za dizartriju;
• - specifične vežbe za diskalkuliju i disgnoziju;
• - specifične vežbe za dispraksije.

Vežbe opšte reedukacije psihomotorike deluju na ličnost deteta u celini, dok vežbe specifične reedukacije psihomotorike deluju na određene osobine ili sposobnosti deteta. Opšta reedukacija psihomotorike priprema dete za primenu specifičnih metoda. Pre primene vežbi se radi procena doživljaja telesne celovitosti, odnosno poznavanje delova tela prema uzrastu. Analizom procene utvrđujemo od kog nivoa počinjemo vežbe i one se kreću od lakših ka težim.

Osnovni principi rada su:
• - početi od pokreta i osećanja koja ih prate;
• - sagledati dete celovito u okviru dostignute zrelosti i razvoja, uz poštovanje ličnosti deteta;
• - proceniti detetove sposobnosti i mogućnosti, usmeravati i stimulisati ga;
• - osloniti se na ono što je najbolje;
• - započeti tretman na osnovu ponašanja deteta bez bitnih uskraćenja.

„Sve dok dete ne uspeva da svoja iskustva samostalno koristi i da napreduje u okviru svojih sposobnosti, mi mu pomažemo reedukacijom psihomotorike.“
(prof. dr Svetomir Bojanin)

Terapija u senzornoj sobi

Senzorna soba je posebno opremljena soba koja potpomaže stimulaciju svih naših čula. Namenjena je deci i omladini sa teškoćama senzorne integracije, osobama sa autizmom, deci sa govornim poteškoćama, poteškoćama u učenju i ponašanju, osobama sa smetnjama u razvoju, deci sa ADHD-om, ADD-om, cerebralnom paralizom, oštećenjem vida i sluha kao i deci tipične populacije.

Metodom senzorne integracije se utiče na rad čula, odnosno na prijem i obradu informacija koje nam dolaze putem različitih čula. Sve informacije iz spoljnog sveta primamo preko naših čula. One dalje dolaze do CNS-a koji te informacije (stimuluse) obrađuje i omogućava da proizvedemo voljni i ciljani pokret i aktivnost. Poremećaj senzorne integracije je poremećaj u organizaciji stimulusa primljenih putem čula. Svaki stimulus deca doživljavaju kao veliki stres.To dovodi do toga da su percepcija i reakcije na različite stimuluse, kao i celokupno ponašanje deteta neadekvatni. Na primer: dete ne voli da se šiša, da se češlja, ne želi da proba novu hranu, odbija dečije sedište, ne trpi delove odeće na sebi, pokriva uši kada krene muzika ili razgovor prisutnih, razdražljivo je ili previše mirno, izbegava i nerado uči nove veštine, često pada, spotiče se...

Metoda senzorne integracije u senzornoj sobi se realizuje sa decom kod koje je prisutna:
• • Hipersenzitivnost (preterana osetljivost na draži) koja se manifestuje uznemirenošću i neadekvatnom reakcijom na draži (često pokrivaju uši u kompleksnim, bučnim situacijama, izbegavaju dodir, određene mirise, ukuse, razne materijale i tkanine, izbegavaju prostore u kojima je puno ljudi, različitih zvukova...).
• • Hiposenzitivnost (nedovoljna stimulacija i osetljivost na draži) koja se manifestuje neosetljivošću ili smanjenom osetljivošću na stimuluse, čak i na bol ( često traže dodire, uglavnom jak stisak, preterano maženje, hvatanje za ruke, maženje po glavi, nošenje kapa, vole izrazito jake ukuse – začinjenu hranu, prija im jak i glasan zvuk, često mirišu sve stvari oko sebe...).
• • Mešoviti tip (potreba za određenom vrstom stimulacije) koja se manifestuje preokupacijom određenim dražima, a istovremeno izbegavanje drugih draži (preosetljivost na zvuk (izbegavanje istog) i nedovoljna osetljivost na dodir (traženje istog u vidu stalnog grljenja i maženja...).
• • Neadekvatni i neprihvatljivi načini ponašanja (repetetivna i stereotipna ponašanja) kao što su mahanje (lepršanje) rukama, ljuljanje tela, neprihvatanje promena, izvršavanje određenih aktivnosti, poštovanje pravila, prihvatanje redosleda aktivnosti, uznemirenost, agresivnost i autoagresivnost i sl.).

Deci sa poremećajem u senzornoj obradi problemi se odražavaju u svim sferama njihovog razvoja - nemogućnost samoregulacije, poremećaj spavanja, hranjenja, kasnije se odražava na pažnju, učenje, čitanje, pisanje, računanje, kretanje, koordinaciju, govor, jezik, druženje, emocije, samokontrolu, samostalnost. Cilj ove metode je pružanje senzomotornog iskustva detetu i stvaranje osnove za razvoj i unapređenje mentalnih i motoričkih sposobnosti.

Senzorna soba je zvučno izolovana soba, opremljena različitim interaktivnim elementima koje kontroliše terapeut. Svaki od tih elemenata ima svoju funkciju koju terapeut prilagođava individualnim potrebama deteta. Dete najpre bira aktivnost, terapeut ga prati i prilagođava stimuluse za svako čulo. Dete se dovodi u tzv. stanje smirene budnosti, odnosno oseća se slobodno, sigurno i opušteno. Koncentracija se povećava, a pažnja usmerava na određeni zadatak. Samim tim se pospešuje proces učenja i mišljenja. Dete je u mogućnosti da bez straha upozna sebe i svoje individualne sposobnosti i potencijale. To je soba u kojoj oni razvijaju i unapređuju svoje senzorne veštine, ali i mesto gde se relaksiraju i oslobađaju napetosti. Boravak u senzornoj sobi omogućava deci da razviju senzorne veštine potrebne za život, da se opuste i da ispolje svoje potencijale. Terapija doprinosi čulnom opažanju, prihvatanju i stvaranju adekvatnih reakcija na stimuluse iz spoljnog sveta, boljoj pažnji, koordinaciji, sposobnosti komunikacije, smanjenju stereotipnih i neprihvatljivih oblika ponašanja. Dete u senzornoj sobi uči kako da organizuje svoju igru, a tako uči i organizaciju aktivnosti u svakodnevnom životu. Veoma je korisna u oslobađanju napetosti, relaksaciji, ali i kao priprema deteta za naredne aktivnosti.

Senzorna soba u našoj školi je opremljena elementima za:
• - vizuelnu stimulaciju,
• - auditivnu stimulaciju,
• - stimulaciju čula mirisa,
• - stimulaciju čula dodira,
• - stimulaciju vestibularnog i proprioceptivnog čula.

Elementi za vizuelnu i auditivnu stimulaciju su: vodeni zid i tuba ispunjena vodom ( voda stvara mehuriće kojima možemo menjati boje i tako stvaramo vizuelni efekat; kada se dodiruju mogu se osetiti vibracije, ali i čuti zvuci koji dolaze od mehurića), projektor, svetlosna zavesa i pramen (svetleća optička vlakna koja menjaju svetlost ili trepere i koja se mogu omotati oko tela), neonsko svetlo (svetlosne linije za kontrolisano ambijentalno osvetljenje prostorije UV bojom), ogledala, vibraciona muzička fotelja na kojoj dok slušate muziku osećate vibracije po ritmu, senzorni zid, senzorni pod, čarobno ogledalo koje pruža vizuelne efekte, a može se primeniti i u drugim školskim aktivnostima, svetlosna zidna kutija (vizuelni efekat ogledala uz menjanje boja dodirom pomoću tastera ili glasom pomoću mikrofona).

Elementi za stimulaciju čula dodira, vestibularnog i proprioceptivnog čula su: mekani tobogan, tunel za provlačenje od strunjača, mekani tabure, vibracione strunjače podesive za celo telo ili određene delove tela, bazen sa lopticama, balanseri (balans ploča), krivudava cev za razvoj grube motorike, ljuljaška valjak, tanjir ljuljaška, pilates lopte, lazy bag fotelje.

Za stimulaciju čula mirisa se koriste raspršivači sa mekanim lopticama koje ispuštaju miris. Miris možemo povezati sa zvucima koji su podešeni na aparatu (različiti zvukovi iz prirode- cvrkut ptica, padanje kiše, zvuk talasa...). Koriste se i eterična ulja.

• Individualne psihomotorne vežbe - prezentacija reedukatora škole